Da se Borjanka Rogić rodila drugom polovinom prošlog veka bila bi vrlo poznata i bogata žena. Prvo jer je ceo život bila voljena supruga tada najpoznatijeg silovitog golgetera Vojislava Rogića, a drugo kao čudotvorka krojačkog zanata koji se zahvaljujući talentu koji je imala graničio sa umetnošću. Na žalost, tada je to bilo malo „više od igre". Zahvaljujući Vojinoj fudbalskoj karijeri upoznala je mnoge druge gradove tadašnje Jugoslavije, kada bi je „Mačva" pozvala da putuje na utakmice sa klubom. Njenom oštrom oku tada nije izmaklo kako se nose dame po drugim gradovima, pa bi sve to, vrativši se u svoj Šabac, pokušala da primeni odabirajući najbolje krojeve za svoju probranu klijentelu. Bila je tada stvar prestiža da Borjanka šije za Vas, pa su dame od stila koristile razne veze i vezice da bi stigle do Bobinog salona. A ona je onda činila čuda. Zauvek će mušterije pamtiti njene petljice na svilenim košuljama, cakne na kostimima, satenske ruže na kragnama kojima je od običnih stvari stvarala unikate. Njeni krojevi su činili da dame izgledaju vitkije, više, da same sebe ne mog prepoznati. A njen  mali krojački salon je uz to bio i mesto gde su se prepričavale ženske tajne, jer Bobin šarm i inteligencija su bili ono što ju je i u konverzaciji izdvajalo od drugih. Ne mnogo školovana, ali britkog uma i probranog rečnika, umela je da prepozna suštinu i da na duhovit način prikaže obične stvari. Najstariji od tri lepe kćeri majstora Alekse Kuzminca, u roditeljskoj kući naučila je da u zanatu moraš biti temeljan i perfektan kao otac Aleksa, a kuvarica kao majka Spasenija. To je bilo njeno drugo zanimanje. Nedeljom, kada bi italijanska zelena mašina „Boreti" mirovala, Boba je stvarala čuda u kuhinji za svoju porodicu. Hrana je bila način da im pokaže svoju ljubav, jer za drugi način nije imala vremena. Stalno je nešto čekala da bude proštepano, profircano, „uštinuto"... A vreme je izmicalo. Unučad se rađala, odrastala, školovala... Svoju penziju nije imala, šila je dokle god je mogla, ne primetivši da su se godine osule i da je svakog dana sve manje mogla. Kada je sve stalo, kada je čuvena mašina za presvlačenje dugmadi, decenijama jedina u Šapcu, vraćena u magazu, Borjanak je spustila ruke u krilo i sav svet koji se do tada motao po kući odjednom nestao. Došao bi još po neko od Maleševića, Lekića, Zucinih - dragi komšiluk da prekrati vreme. I tad je Boba imala kreativan način da reši samoću - njene pesme. U potaji, pred zoru, kada joj se javi pravi stih, ustajala je i zapisivala reči... stihove... I to je radila divno. Za svakog od nas ostavila je po pesmu.

Neka joj nebo, kome se obraćala i u tuzi i u radosti, da odmor i mesto koje je želela.