U Radovašnici, selu u podnožju planine Cer, u manastiru posvećenom arhangelima Mihailu u Gavrilu nedavno je duhovniku arhimandritu Avakumu Rosiću (1938), Mitropolit dobrobosanski Nikolaj, u prisustvu arhijerejskih zamenika - dobrobosanskog protojereja - stavrofora Milorada Ljubimca i šabačkog protojereja - stavrofora Marka Pavlovića, braće oca Avakuma protejereja Ilije i Nedeljka Rosića, kao i bratstva manastira Radovašnica uručio srebreni oreden Svetog Petra Dobrobosanskog, za izuzetne zasluge tokom rata u Sarajevu. Pre uručenja odlikovanja u manastiru je održana dosologija koju su služili arhijerejski namesnik šabački Vladimir Stanimirović, i sinđel manastira Radovašnica Filimon Zeković.

Otac  Avakuma  je besprekorno izvršio naloženo mu poslušanje, od  Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Pavla. Patrijarh Pavle se u ratnoj opasnosti u Bosni i Hercegovini obratio ocu Avakumu sa molbom da, kao jedini sveštenoslužitelj, ode u Sarajevo i petnaestak dana ostane uz preostali srpski narod u ovom gradu. Umesto dve sedmice Avakum je u Sarajevu ostao četiri godine od 1992. do 1996. godine. Kao iskusni duhovnik i paroh i nastojitelj više manastira,  u Sarajevu je organizovao život u staroj crkvi na baščaršiji. Prve dve godine bez struje, vode hrane i osnovnih životnih namirnica, obezbeđujući hranu trudnicama, deci starim i iznemoglim i srpskim vojnicima na Ilidži. Okuplja i predvodi narod ranjen i telesno i duševno, kao jedini oslonac tokom ratne golgote proživljene u Sarajevu i njegovoj okolini. Božju službu u staroj crkvi Avakum je vršio svakog dana, često i pod granatama, pozivajući narod zvonima, zbog čega je često puta bio meta muslimanskih snajperista. Deci je držao časove veronauke, a nakon svake liturgije održavao propovedi mnogostradalom narodu.

Otac Avakum je dnevo sahranjivao od sedam do 15 srpskih vojnika. Narod je u crkvu mogao da dolazi samo prepodne. Sahrane i opela nizali su se jedni na druge i nadkrili svakodnevnicu srba u istočnom Sarajevu. Godine 1993, 20 marta, otac Avakum je preživeo ono što su muslimani nazivali „krvavi Bajram". Oni su tada bez objave granatirali Sarajevo, a borbe su trajale više od tri sata. Sve tri sarajevske crkve su tada granatirane. Na sabornoj crkvi bilo je 35 rupa. Na staru crkvu bačene su četiri granate. Otac Avakum je istog dana otpočeo sa obnovom ove srpske svetinje.

Po završetku rata u Bosni, Avakum se vraća u manastir Slanci kod Beograda, a potom zbog lošeg zdravstvenog stanja 2008. godine, po blagoslovu Svetog Sinoda, povlači u manastir Radovašnica nedaleko od Šapca gde i dalje aktivno služi Bogu, crkvi i narodu. Veoma je poštovan i cenjen, ne samo kao veliki duhovnik nego i zbog toga što je svesrdan, i što savkom ko mu se obrati da savet, pomogne onoliko koliko može i pored toga uputi ga šta treba da radi da bi bio čovek i da poštuje svoju veru i svoj narod. U manastir Radovašnicu dosta srba, sarajlija, često navrati da se susretne sa Avakumom. Sa njim popriča i da prisustvuje crkvenoj službi.