Samo povremeno, povodom baš ekstremnih slučajeva nasilja u školi, rasplamsa se polemika kojom se ovaj problem više razvodni, zamagli i gurne „pod tepih", nego što se rešava.

A stanje zabrinjavajuće. I nema nevinih u lancu vaspitanja i obrazovanja dece. I svi su žrtve, kad-tad.

Škola danas posluje po pravilima firme; direktor deluje više kao menadžer i zahvalni aktivista svoje stranke, nego kao pedagoški rukovodilac i dobar poznavalac organizma svoje škole. Kancelarija mu liči na pilotsku kabinu - sva je u ekranima i tasterima. Pritiskom na dugme završava važne poslove: uključuje računar, telefon, video nadzor, naručuje kafu, proverava koji je nastavnik zakasnio, a koji isterao đaka sa časa.

Školsko dvorište je uređeno, ograda obojena, trava pokošena, ruže okopane, zgrada okrečena, televizija snima. Potrebno jeste i lepo jeste, ali, ako služi samo za marketing, ta lepota može da opasno zamagli pogled na decu!

Školski programi se reformišu godinama, ali stidljivo i na parče. Često to su kopije obrazovno-vaspitnih sistema sa Zapada, ii tamo odavno napuštenih. Zato, izuzev nemuštih izjava i praznih obećanja nadležnih, sputanih baukom smenjivosti sa funkcije, ništa značajno se ne događa.

I što bi škola bila izuzetak, kad ni država nema svoj nacionalni program!

Ili je to novi Vladin program smanjenja državne administracije, po kojem bi trebalo zatvoriti male seoske škole sa dva-tri đaka? Nastradaće učitelji tih škola - biće otpušteni kao višak. A niko neće dalje istraživati i ostaće tajna ko je kriv što su velika sela i njihove škole od nekoliko stotina đaka, za pola veka svedene na jednog, dva ili pet đaka.

Udžbenici su unosna roba na pijaci. Skupi, preopterećeni podacima, često i neistinitim, pisani teškim stilom i neprilagođenim jezikom, deluju više odbojno nego što privlače.

Mediji su trovači dečjih duša. U trci za tržištem, „nivoom gledanosti" i profitom pogazili su sve norme. Gadosti iz političkog, setradnog i sportskog života i tzv. biznisa, preko naslovnih i srednjih strana i „velikog brata", prelivaju se u te, nedovršene, dečje duše.

Svako, dakle, nosi svoj deo krivice, ali jedino nastavnici „piju" batine. Biju ih i đaci i đački roditelji i o njihovom stradanju snimaju spotove. Samo su oni nezaštićeni - lako se nađe razlog za otpuštanje i razvlačenje po medijima i sudovima.

Ovde nije reč o malom procentu (mnogo je, bez obzira na to koliko je mali) zalutalih u prosvetu.

Pomoć je neophodna onoj većini dobrih prosvetnih radnika koji školu vide skoro kao svoju drugu kuću, a đake skoro kao svoju drugu decu. E, njima je na leđa navaljen kamen teži od Sizifovog. Oni treba da govore o slobodi, o ljubavi, o patriotizmu, solidarnosti, o pravdi, čovekoljublju u pozitivnom smislu, da ubede svoje učenike u to kako su marljivost, skromnost, uljudnost COOl i da izvršavanje svojih obaveza, poštovanje razlika, svest o pripadnosti svome narodu nije sramota. I sve to u vremenu i okruženju gde je svaka pouka podložna sumnji i subjektivnoj proceni. I gde se od porodice do ulice misli, govori i čini suprotno.  I gde se skoro sve može kupiti!

Koliko roditelja govori pred decom lepo o učitelju? A koliko ružno, sa omalovažavanjem, uz psovke i pretnje?

Koliko nasilja ima u porodičnom domu - svađe i tuče, kasni večernji izlasci do sitnih sati, obavezan, pozamašan džeparac...?

Da li je još neko, sem nastavnika, deci objasnio kako u školi, pored prava, postoje i đačke obaveze, da je škola ozbiljno đačko radno mesto, učenje najvažniji stalni posao, a kvalitetno znanje i njegova trajnost i upotrebljivost glavni cilj školovanja?

Zašto đake koji tako prihvataju školu zovu štreberima?

Zašto je skoro ugašena nadzornička služba?

Nije li uvođenje u školu kamera i školskog policajca bruka sistema i priznavanje sopstvene nemoći?

Ko odgovara na ova (i još mnogo drugih) pitanja, može se nadati svetlijim danima škole, smanjenju nasilja i povratku proverenim vrednostima.

Nažalost, nasilje u školi i nad školom jeste samo jedan problem, gorak proizvod i posledica naših mnogo težih nesreća.